Neki odgovori ostaju nedorečeni. Neke laži ostanu stalno da budu laži, ne želeći da u njih još dublje budemo zarobljeni, a zapravo bojimo se skrivene istine koju laži nose. Neke reči nikad ne budu izgovorene, ma koliko se trudili da ih kažemo, u nekim trenucima ostajemo nemi sa puno predrasuda. Neke oblasti ostaju misterija, neotkrivena blaga, životna dela ostaju zabeležena, samo mi ostajemo isti, ne menjamo se.
Takvi se rađamo i takvi odlazimo.

Neki troše vreme na sopstvene užitke, neki uživaju čitajući knjige modernih pisaca ili ruske klasike, neko voli da crta, peva, piše, sanja,… neko pak samo posmatra. Tvoji postovi mi svakako trebaju ne zbog formula, već zbog otkrivanja hrabrosti koje ja nemam. Kada bih mogao da hrabrost izrazim preko nekog modela i saznam da li ću svoju hrabrost pronaći možda u budućem periodu? Ali tako nešto se ne može iskazati niti formulom niti lažima. Kada bih vratio vreme modelom unazad tražio bih odgovore zbog kojih sam ostao nem, zatvorio oči da ne vidim farove automobila koji idu pravo ka meni, prstima zapušio uši da ne čujem vrisak, da ne osetim udar.

Osećam se usamljeno. Ovih dana kao da dani postaju godine, izgubio sam poverenje. Treba mi nova zabava, igračka ili samo dobra šetnja po parku kada budem imao malo više vremena. Trebaju mi novi ljudi koji će mi barem za trenutke ispuniti život zanimljivo-monotonim. Treba mi iskrena reč, dosta je što slušam laži na TV-u. Treba mi,… nemam hrabrosti.

Enigma _ Mea Culpa