Tog jutra sam bio poprilično uplašen, sećam se gorkog ukusa u ustima. Znao sam šta me čeka, a prethodni dan sam proveo samo razmišljajući o predstojećem jutru i stvarao scenario u svojoj glavi, ljutio se, bežao u sebe i zatvarao. Tog dana svakoga sam mrzeo, a ponajviše sebe. Februar mesec, hladno maglovito jutro, mraz je stegao sve što mu se našlo na putu. Možda bi i mene da nisam tek koji sekund napolju. Niko nije mogao da razume moj strah, a ja sam samo želeo da sklopim oči i prespavam to jutro. Put postade korak, minut se pretvori u sekund. Nisu postojale nikakve reči, reči koje bi ublažile tu napetost.

Jezero pored kog sam prošao bilo je zaleđeno. Da li su ribe zaleđene? U glavi se stvori ta misao koju nisam znao da objasnim sebe, a ni detetu koje je sedelo pored mene i zagonetno me upitalo. Rekoh kratko i veoma sigurno u svoj odgovor da nisu, a zapravo ni sam nisam znao da li su. Da li sam ja? Zapet kao strela, napet kao srna, nastavih dalje putovanje, da li ću se već jednom probuditi i prekinuti ovaj košmar.

Stara zgrada, reklo bi se da je vekovima na tom tlu. Činilo mi se da je doživela sva moguća razaranja i uništenja. Ponosno je stajala i nije se stidela svoje fasade polu otpale, crepova potamnelih od miliona litara kiše što se slilo na nju. Veliki red, kao onaj iz horor sna u kome su oči malog dečaka bile uprte u sve one stare ljude sa čudnim cegerima, neumorno čekajući u ranim jutarnjim satima nešto zašta sam siguran da ne predstavlja uvek osnovnu životnu namirnicu. Ali ovaj red, bio je red mladih ljudi, poprilično veselih, kao da je narodnjo veselje, neki vašar na kom su došli da se samo provedu. Miris naftalina se osetio u vazduhu.

“Ti ćeš biti prvi.”

Sada sam već sedeo i čekao svoj streljački vod. Kasnili su. Imaju pravo i činilo mi se da sam sad bio besan što kasne, što ne stižu na vreme. Ko su oni da ne poštuju moje vreme? Država! Da sam znao kakva će biti, možda ne bih ni pristao na to, okrenuo bih se na drugu stranu i nastavio da sanjam nešto drugo, lepše i bolje. Ali ovo ipak nije san, a i znao sam da ću morati da se suočim kad tad sa tim, ne mogu večito odlagati i kriti se. Toliko su arogantni da mi je došlo da puknem od muke, da oteram sve u pičku materinu i kažem, yebi te se ja sam slobodan, odlazim od vas, ne želim nikog da spašavam, ne želim da budem ovde, hoću da živim. Istrgli ste me iz ruku majke i oterali u beskućništvo, naterali da izgubim detinjstvo, da umesto plastičnog kamiona dobijem drvo, da umesto čokoladice dobijem pečeni krompir. Moji život od kada sam kročio na to prokleto tlo pretvorio se u košmar, snovi su mi postoli vapaj za njom, snovi iz kojih se budim tako što ugledam svetlost novog dana, dana ispunjen mržnjom u kome je nebo sivo, a sunce crvene boje. Ja ne znam za drugačije.

Prostorija u koju sam ušao bila je toliko oronula i stara. U ćoškovima su bile fleke od prokišnjavanja, od nameštaja drveni orman koga su odavno moljci načeli i izbušili, drveni sto, prekriven nekim belim ćaršafom, nekoliko stolica i moja. Na prozorima su i dalje stajale rešetke, kao da u ovoj zgradi borave stanovnici zoološkog vrta, kao da je ovo zatvor. Moja stolica okrenuta tako da naslon bude napred, seo sam i brzinom otkucaja srca uplašenog zeca, posmatrao ambijent. Nisam mogao da smirim drhtaj ruke, nogu,… zapravo osetio sam drhtaj celog tela.

Zatvorio sam oči… već sledećeg trenutka našao sam se izvan te prostorije.

“Da li želiš nešto da pojedeš? Hoćeš da pošaljem momka da ode da ti kupi?”

Šta će mi sad jelo. Nisam gladan. Srećan sam bio. Ni sam ne mogu da objasnim tu sreću koju sam osećao. Osetio sam se rasterećeno, slobodno, mogao sam da letim gde sam hteo. Sat je polako otkucavao. Sada već vreme nije predstavljalo prepreku. Ponovo čekam! Posle onakog tmurnog jutra, jutra nalik onima sa Londonskih ulica, sunce izbori svoju prevlast, otera maglu. Koraci su postali stabilniji, napetost u mom stomaku pretvori se u osećaj hrabrosti. Ja heroj! Izborio sam se, spasio povređene, dočepao spasilačke jedinice, u transporteru legao i probudio se na drugom kraju gde kuće nisu bile spaljene, gde ljudi umesto oružja nose kese, gde prodavnice nisu skladišta municije. Bio sam na sigurnoj teritoriji, dok je sa druge strane još uvek vođena borba za koju ću tek saznati, u kojoj ću ipak nastradati.

Oko 14h, zazvonio je telefon. Dobio sam poziv da moram da se pojavim. Sišao sam dole, ponovo ista ona masa mladića. Čeka. Nije postojao veseli zagor, svi su pokisli na lepom danu, čini mi se skala je dostizala i preko 12 stepeni, a od kiše nije postojalo traga. Ili sam ja previše srećan ili od tolike sreće nisam primetio da je kiša ipak padala. Bio sam ubeđen da kiše tog dana nije bilo, iako je jutro nagoveštavalo da će je biti. Gledao sam ih, činili su mi se previše povređeni, neki su stajali gledali u zemlju i pogled skrivali od drugih, ne da ih ne bi žalili već od srama, neki su bili i zavijeni belim zavojem i u tako zavijenoj ruci držali hrpu papira, lekarskih izveštaja, nalaza,… jednom rečju arhivu papirčina u kojima su se samo mogli razlikovati jedino potpisi onih koji su stavljali svoje autograme i pečate sa svim mogućim titulama od prim. preko prof. do dr., i svi su jedno pisali da razloga za paniku nema. Sećam se jednog, otvorio kišobran, napravio facu kao da je stvarno u zoološkom vrtu, a majka ga drži pod ruku, daje mu podršku, podršku laži i ocene na niskom nivou. Nije bilo lako ni onima koji su morali sve to da trpe.

Ko je …? Ja sam. Molim vas pođite samnom.

Uskim hodnikom mobilne bolnice, u kojima su lekari bili glavni, činovi navirali, pukovnici bili ranjenici, generali šetali svoja dupeta, a ranjenici bili kunići. Vojska, u celoj priči vojske nema, samo beznačajni klinci koji pitaju i zapitkuju, lekari koji su igrom slučaja dospeli ovde, generali i dalje šetaju svoja dupeta, a pukovnici su sada već odavno previjeni. Velika pepeljara puna opušaka, zabranjeno pušenje, gde ima logike. Ne, ovo nije bolnica, ovo je ipak cirkus u kome glavnu ulogu ipak imaju majmuni, dok su slonovima zabranili da se šetaju. Novu ulogu u filmu ću dobiti, biću ponovo glavna zvezda i imati svoje obožavaoce. Biću pilot bez aviona, mornar bez svog broda, a u ruci ću i dalje držati kormilo i upravljati velikim aeroplanom, bombarderom.

Ušao sam u istu onu prostoriju iz koje sam izašao pre nekih četiri sata. Ne, nije to ona prostorija sa početka priče, ovo je neka druga koju nisam opisao, jer nije bila mnogo bitna, a i mislio sam da neće biti više nikako bitna u celoj priči, a ipak jeste. Ne brini se ako misliš da nepovezano pišem, namerno to činim, jer u svakom pasusu se krije slika onoga stvarnog. Slika našeg sistema. Stajao sam i sada već ravnodušno čekao pitanje. Mislio sam da ipak imam samo privilegiju, jer u svakoj masi postoje oni koji su iznad nekoga i iznad nečega. U uglu sobe sam zapazio čiviluk, prazan, ali toliko čudan da sam mislio da ga jedino još možemo videti u starim filmovima ili predstavama, koje se moram priznati u ovom gradu, gradu bez umetnosti igraju samo u specijalnim prilikama, recimo kada se organizuju đačke predstave, ali i toga više nema. Hej, pa to je čiviluk iz moje predstave, četvoronožni, drveni.

Preskočiću dijalog, mene i njega, jer je kratak i beznačajan, na jedno prosto pitanje odgovor je bio ne. A na njegovu konstataciju, već mi je bilo toliko loše i teško da sam ipak morao da sednem. 10,7. Daleko ste od granice. Prešli ste reku, daleko ste od obale, ali ne brinite možda ste samo pogrešno skrenuli. Mladi ste, moguće je da je došlo do greške, ponovićemo postupak i videti, ipak nema razloga za paniku. Možda je to bilo pod uticajem nečega što vas je potreslo. Da li ste doživeli stres? Mada, vidim da imate nasledstvo, bogatstvo koje možete naslediti, a ipak ne morate. Moraćete da se vratite, bombarder da podignete, nije sve izgubljeno. Zar sa osamnaest, još uvek ni život nisam proživeo, a već osećam da moram da se katapultiram. Jedna godina, … ne nisam daleko od granice, a i to je samo zbog uticaja nečeg drugog. Bogatstvo mi ne treba.

Ali… to nije sve, vi ne vidite. Š - U via K. Put putujem. Ja sam ipak vojnik u svom ratu. Pobedio sam.

Stigao sam do obale, ranjen, pogođen u desno krilo bombardera, od spasilačkog broda ni traga ni glasa, država nas zaboravila. Na granici sam. Pobedio sam, smejem se. Sunce je po prvi put dobilo onu pravu boju, žutu.

Napomena: Ova priča nema veze sa vojskom, ratom, ranjavanjem, i sl. Iza nje se krije moja priča, napisana tako da svako može da je tumači kako hoće, a i ne mora. Sve moje životne priče biće uglavnom zatvorenog tipa. Komentari su zatvoreni, jer na ovu priču komentarima nema mesta. Hvala na razumevanju!