Tiho jutro. Petak je. Scorpions-i pevaju „Here I Am, Will you send me an angel“, stojim pored prozora, u rukami mi topla šolja nes kafe, cigareta dogoreva u piksli pored mene. Gledam u daljinu, ne vidim ništa neobično što bi me moglo naterati na radost ili tugu. Danas je poslednji radni dan u sedmici, dan koji čini srećne mnoge. Decu tera na radost, jer je došao i trenutak dvodnevnog odmora koji priželjkuju od ranog jutarnjeg trenutka kada sednu u svoje đačke klupe. Radnici se nadaju svojim povišicama i skorašnjoj plati, možda i dobiju. Studenti vide još jedan nezaboravni vikend pred sobom. Porodice će danas planirati izlet u prirodi sa svojom decom. Šta ja vidim? Pitam se, koliko moje oči mogu da dosegnu i vide ono što ne vide. Kad slep progleda daleko vidi. Stalno smo slepi, stalno. Nekad svesno želimo biti slepi, ne želeći da vidimo ono što znamo, a nekad vidimo ono što ne znamo i pored svega se pravimo slepim. Tako nam odgovara.

U sutonu mojih misli, pojavi se on. Znam da sam krenuo sa njegovom hronologijom, ali neću to učiniti sada. On nije istorijska čitanka, hronološki prikazujući i kretajući se napred, ka sadašnjosti. Da li će se ljutiti što pišem o njemu, njegovom životu ispreplitanim sa mojim, namerno. Koliko smo mi slični? Da li smo mi slični? I zašto baš da budem deo nečega što se možda mene nije ticalo. Mogao sam da živim sada u nekoj Američkoj državi, da budem klasični amerikanac, kome su vutra, košarka, lagodnost i sve što može činiti život monotono interesantno dosadnim. Ali nisam, odlučio sam da ostanem ovde i znao sam da ću ipak bolje proživeti nego bilo ko, tamo daleko. Zato sam i ostao.

Kako je čudno to, biti deo nečijeg života, a ne znati o tome. Biti nečija senka koja se na prigušenoj svetlosti plamena dogorele sveće, oblikuje u jednu ogromnu figuru, koja titra na zidu sobe. Sedeti okrenut leđima i ne znajući da je neko uvek iza vas. Vaša senka, pokušava da bude vaš verni pratilac, ali uvek kada se okrenete ona nestane. Ko se još trkao sa senkom i pokušao da je uhvati. Niko! Ili… možda ipak ja.

Put ka svetioniku, bio je kamenit, vijugav. Pristupačnost je bila dozvoljena samo pešacima. Ni jedno vozilo nije moglo da stigne do vrha. Sada se pitam, kako su onda izgradili kulu. Nisam dugo razmišljao, jer mi se odmah u glavi pojavi misao, kako su onda uspeli da izgrade Velike piramide u Egiptu. Tada sigurno nisu imali mehanizaciju, ili su je imali, a niko to nije zapisao negde. Možda je smatrao da je to nepotrebni podatak za nas u budućnosti. Šta sve neće otkriti, istražiti, pronaći. Oni, pra Grci, pra Rimljani, jesu pokretači civilizacije, nazovimo je tako, ali mi je definitivno iz dana u dan rušimo. Odavno smo je narušili, a reč civilizacija kojom se toliko ponosimo, odavno je postala nešto što predstavlja definiciju. Praksa je izostala, ne samo kod nas, nego kod svih.

Iako je bio mali dečak, uspešno je savladao put do svetionika. Pogled sa vrha te moćne stene koja je strčala od poluluka pešćane plaže nekako je odavala sve samo ne i korisnost. Duboko plavo more nije nimalo zanimljivo. Monotonost u svakom pogledu. Po koji beli oblak je narušavao monotoni pejzaž, ali i tada se osetio taj trenutak nadmoćnosti te stene. Svetionik je bio napušten. Ne u smislu napušten kao neko napuštena životinja koja luta po ulicama, nego napušten u smislu poređenja. Bilo je sve elektronski, tako da više nije bilo potrebe da neko stražari. Nema radnika. To je napušteno. Sve je elektronski, neko pokreće paljenje i gašenje tog reflektora koji doseže duboko u noć, nekada se i vešto boreći sa maglom i prkoseći joj veštačkim zracima. Neko iz neke centrale. Koje?

Na povratku, na pola puta do malog pomorskog gradića, isprečila se tako vešto i sunčala. Tada je prvi put u životu video tako neko stvorenje, izvajano i Božansko. Sada shvatam reči koje je Plinije Stariji davno izgovorio, prkoseći svima, suprostavio je lepotu i obilje netaknute prirode sa nesavršenošću ljudi koji je zloupotrebljavaju. On je smatrao da je svrha postojanja divljih životinja božanska: one čuvaju zemlju i štite je od nas samih. Sve lepote imaju svoje čuvare i zaštitnike, ali sa druge strane i one koji čine da je na sve moguće načine unište. Ma koliko se mi divili lepoti prirode, mi je uništavamo, gazimo, sećemo, palimo, ubijamo, kidamo, rušimo. Mi ljudi, bez obzira na to što nam je dato da svesno razmišljamo i budemo na najvišem nivou lestvice živih bića, zapravo bi trebalo da budemo proprocionalno na toj lestvici. Možda i jesmo, da nisu sudije koje odlučuju o tome gde pripadamo, upravo mi.

Bila je dugačka oko 2,5 metra, sa trupom debljine čovekove ruke. Išarana svih mogućim bojama braon, žute boje, ležala je i nije se pomerala dok se svetlost prelamala na njenom polu-ljigavom telu. Nije htela da naudi nikome, imala je i ona pravo da izađe i sunča se, kao što i mi to radimo. Ujak je podigao Ivana da se dete slučajno ne bi uspaničilo i napravilo pogrešan potez. Međutim, Ona nije dugo stajala nasred puta, verovatno videvši da nekome stoji na putu, uputila se na drugu stranu druma i uvukla u jednu od stena. Put do grada bio je prohodan, put ka budućnosti je prohodan, možeš slobodno da prođeš, da odeš. Želim ti lepo predvečerje. Nemuštim jezikom čuo sam reči koje je uputila dok se poslednjim delom svog tela uvlačila u šupljinu između dve stene.

Još jedno leto je prošlo, bilo je vreme povrtka, vraćanje u svakodnevni život pun obaveza. Obešeni mesec nakrenut na stranu prkosio je tamnom nebu. Toplina večernjeg avgustovskog dana, kao da je htela da naglasi period burnog života, svih nas. U vazduhu se osećao nemir, dok je tihi topli vetar neprimetno udarao na svakom naletu u naša tela. Zatišje pred buru.

*

Pesma Black-a Wonderful Life inspiriše me da razmišljam o svima na ovom svetu, hodajući put Afrike preko Južne Amerike, do Evrope i Azije. Namerno ne gazim Severnu Ameriku. Ne volim je i čini mi se da bih poludeo da živim tamo. Čak ni kulturu i istoriju nemaju bog zna šta. Ako misle da će visokim zgrada i njihovim „free country“ činiti da budu omiljeni, kod mene definitivno nisu. Nisam čak ni ogorčen zbog toga što oni pokušavaju da budu nama „prijatelji“, ni najmanje. U ovom mom govoru, politike nema. Ja sam odavno oprostio njima, kada je prva bomba pala, a detonacija zatitrala moje srce, kada sam osetio strah u pogledu ljudi oko mene, kada sam znao da je samo pitanje vremena da li ćemo umreti u devedesetoj godini života okruženi unucima, praunucima ili sada kada je život tek pred nama. Njihove bombe nisu mogle da budu jače od naše sloge, tada smo se definitivno svi slagali, jedni druge branili i štitili. Zavisnost i ljubomora su napokon pobeđene. Da smo barem znali da to iskoristimo na pravi način i ostanemo takvi u budućnosti, mi smo se vratili na svoje pređašnje stanje. Nažalost, mi smo ko đaci koji vuku tokom cele godine jedinicu u dnevniku, a zatim pred kraj godine uspeju, naterani, da poprave i tada se osećaju i suviše dobro da sebi obećaju da će sledeće godine biti mnogo bolji, a onda se ista priča ponavlja iz godine u godinu. Sami sebe lažemo svakog dana, dovoljno je da zinemo i ne izustimo ni reč, mi smo tada već slagali. Ne, nemoj me ubeđivati da ne postoji ni jedan čovek na ovom svetu koji nije lagao. Laž je pojava koja predstavlja kršenje jedne od deset Božijih zapovesti. Svi je kršimo svesno ili nesvesno, ali se uvek nameće ono pitanje, da li je laž i poželjna. Jeste.

Ah, kad se samo setim da sam ja neobični ateista. Neobični samo zato što veruje u Boga, zna da postoji Stvoritelj nas samih, ali isto tako se gnuša od religije. Zašto Hramovi ne budu utočište za spas i mir, a prethodno da ti neko ne traži novac da to i platiš, za pronalaženje duhovnog mira. Zašto ne može krštenje da bude besplatno, kada je Jovan Krstitelj, Isusa, sina Božijeg, krstio u reci. Zašto moramo da izmišljamo svakakve koještarije da bi naplaćivali? Zašto ne može nešto da budu humanitarno, koliko daš i koliko imaš? Čini mi se da bi tada ljudi mnogo više ostavljali darove. No,…

Ivan je kršten u Pravoslavnoj Crkvi. Oprostite što ne znam ime, ali ne pamtim baš najbolje podatke o imenima hramova. Voleo je da sa majkom ide u crkvu, mada moram priznati da se tada odlazak u crkvu smatrao nešto što i nije bilo poželjno. Komunisti su valjda smatrali da odlasci u crkvu nisu po standardima njihovog pravilnika ili čega već. Ali, išao je u crkvu sa majkom, prkoseći svima i zarad svakog. A i ko jebe Tita, ako je on bio komunjara. Možda ovo ne bih tada smeo da napišem i verovatno bih zbog takvog slobodnog izražaja završio u nekom jarku, ali stvarno je bio jebivetar i nepismen, a ipak su ga svi voleli (!). Evo za sve ove godine mog života u Beogradu, ni jednom nisam otišao da vidim „Kuću Cveća“ – valjda se tako zove. Ne zato što ne želim, baš naprativ kad bih imao slobodnog vremena otišao bih do tog „muzeja“. Iskreno, rečeno, mislim da je baš cool imati istoriju takvu kakvu, ali je barem imamo i ne treba da je se stidimo, za razliku od drugih savremenih država sa nuklearnim naoružanjem. Mogli bi od te kućice da napravimo atrakciju, da samo hoćemo i da privučemo pažnju turista. Ali, izgleda da se mi stidimo i svojih grešaka i grešaka naših predaka. Želimo sve da spalimo i uništimo i onda da vladamo spaljenom zemljom, a napaćenim narodom.

Međutim, toliko očaran svim onim ikonama i duhovnim mirom koji moram priznati baš se osetio kada bi se ušlo u hram u koji je kršten, na postolju u uglu crkve video je Bibliju debljine deset centimetara minimum. Bila je otvorena negde na sredini i svojom lepotom stapala se u lepotu fresaka. Crvene boje, boje pravog rubina, tvrdog poveza i velika kao veliki ćitap. Drveno postolje na kome je stajala Sveta knjiga, bilo je izrezbareno i prefarbano tamno braon bojom. Miris tamjana osećao se u vazduhu. Prišao je knjizi i rakolačio oči na lepotu ispisane Svete knjige. Nije bila obična, štampana u bilo kojoj štampariji, već je bila nešto zaista vredno. Nije se odvajao od nje i pored opomene od strane majke da je slučajno ne dira. Gledao je i činilo mi se da sam tada prvi put video začuđujuću privrženost deteta prema nekom objektu. I sam sam bio očaran knjigom.

Mislićete da je bio razmažen pa je zato ta knjiga danas kod njega, i stoji negde ni on sam ne zna tačno gde. Da. Ta prelepa Sveta knjiga ispisana samo zbog potreba crkve, stoji negde skrivena od očiju javnosti, a samo Ivan može da je dodirne, prelista i zagleda u nju. Kada je sveštenik video dete i njegovu želju i molbu da knjigu ima, bilo je teško doneti odgovarajuću odluku pre konsultacije sa svim starešinama. Nije odmah data, jer je imala potpis valjda tadašnjeg po starešinstvu ogovarajućeg sveštenog lica od koga je čekan odgovor. Majka je znala da tako nešto ne može da se kupi, jer na ulazu u portu crkve postoji radnja, gde može da se kupi ona mala crna Biblija za kućnu upotrebu. Ova je ipak specijalno za crkvu štampana. Međutim, odgovor sveštenika je usledio, da će ipak prodati Bibliju dečaku, pošto još jedna takva ista postoji u crkvi. Bile su dve, jedna je bila u prostorijama, gde sveštenici sede i piju kafu, valjda, a druga je stajala u crkvi. I nemoj slučajno da mi se čudite što sam napisao sede i piju kafu, pa valjda su i oni ljudi, pobogu. Iako je njegov otac pravi ateista, on je čekovima platio knjigu za sina, bez pogovora da mu to u životu i ne treba. Sećam se, sedeo bi na ugaonoj garnituri prekrivenoj belom jambolijom, i listao knjigu, gledajući kao da je želeo da upija istoriju nastanka čovečanstva. A, danas…

Sve knjige nemaju novčanu vrednost, pa makar kupljenje u knjižari za nekoliko stotina dinara, njihova vrednost vremenom raste i postaje naše najneprocenjivije materijalno bogatstvo. I naravno da „knjiga nije čovekov najbolji prijatelj“. Ipak bih ja rekao, da je knjiga čovekovo bogatstvo. Zna se ko može biti prijatelj.