Oduvek mi je išlo za rukom da posmatram i sada to činim na jedan drugačiji način nego pre, na svoj život. Ovoga puta ja stojim, gledam u odraz neba na pučini mora, hodam po svojim mislima kao po oblacima. Lutanjima nikada kraja. Posmatrati svoju senku kako se odvaja od mog savijenog tela na maloj stolici, hodajući po zidovima sobe, tražeći najtamniji ugao da se sakrije i pobegne od mene samog. I dalje vidim sve ono što nije trebalo videti, a video sam, što nije trebalo da čujem, a čuo sam. Tiho u jednom kraju moždane hemisfere, stoji zaključana ta misao, zamrznuta slika kao opomena da još uvek imam obavezu da se vratim, ispunim deo svakodnevnosti različitim i drugačijim, a iz drugog ugla istim. Pišem i sam ne znam više šta, totalno konfuzno stanje mojih misli, koje jedna za drugom izleću iznad moje usijane glave, tražeći pravi put, čineći niz nejasnih reči u rečenici pokušavajući da odlede zamrznutu sliku.

Teško je bilo šta napisati, ne povrediti sebe i druge. Teške reči stoje kao knedla u mom grlu, koja ni da bude progutana ni izbačena. Još uvek vidim sliku dečaka u tamno plavoj trenerci, na maglovitom jutru ambisa kako stoji i u ruci drži svesku, ranca nigde nema. Krenuo je svojim bedemom, istrgnut iz ruku i toplog zagrljaja, pušten da sam nađe svoj put, put ka svojoj budućnosti. Alternativa je mnogo. Svaka nudi nešto posebno i svaka se čini primamljivom. Nema ko da mu kaže koju da izabere. A i da ima, glasovi drugih ne bi mogli da dopru do njegovog srca, sada već tako malog i napuklog od siline udarca u grudi dobijenog poslednjim svojim osvrtom ka prošlosti. Prolazim pored, gledam ga, tužnog lica, stoji i suzu da pusti neće, jer i dalje ne zna šta sve znači. Majka skrhana od patnje modrim smrznutim rukama, snažno grli dete, svoju mladost je izgubila. Kleči pred njim, snažno ga zagrlila oko malog struka ne želeći da ga prepusti surovosti sveta. U očima punim suza, traži prave reči, reči njemu razumljive, reči kojima bi mu ublažila glad ovog sveta, a svoju patnju još dublje produbila.

Proleće teško stiže posle zime, hladne i puste. Osetio sam hladnoću na svom telu, svaki drhtaj svoj pamtim, osećam promrzlinu svojih nogu, dok se odgurkavam od velike ljuljaške koja mi je bila sve jednog dana. Sada, na toj istoj ljuljašci retko sedim, posmatram ponekad brzinu ovog sveta, njegovog razvoja, sada već ostareo i previše svestan svakog trenutka provedenog. Ni ljuljaška više nije onakva kakva je bila. Vreme je učinilo svoje da se oseti i trag na njoj, boja izbledela od najvrelijih sunčevih zraka, isprana od prolećnih i jesenjih kiša, oguljena od najhladnijih mrazeva. Vreme je učinilo da postane takva, a njenu lepotu zauvek odnese.

Tiha zima, hladna i studena, samo je bila jedna u nizu koja će mi štipati obraze, nos, ostavljajući osećaj u rukama kao da nisu moje. Noge me bole, veoma često. Osetim svaku promenu na svom telu danas, izgleda da patim od reume, od svih onih podruma u kojima sam tražio utehu, iskreno se molio Bogu s dlanovima pripijenim jedan uz drugog ispred lica, tražio razumevanje, zapisivao svoje želje, tražio samo moguće. Dobio sam ono najvažnije. Svoju porodicu, svoje zdravlje, a snovi k’o snovi, polako blede, ne dobijaju više na značajnosti, ostaju samo neostvarena uspomena u mojim mislima. I vazduh nisam imao. Udisao sam vazduh mirisa memle, na raskršću dva puta, jedan ovde drugi tamo. Gde god da se okrenem, tama čini da se telo izlije i postane njeno središte, progutano tamnom bojom, temperama vešto naslikanom.

I dalje se pitam, i uvek ću se pitati, šta bi bilo da je sve išlo drugačije? Ne žalim se. I dalje sam zadovoljan, mada moram priznati nekada me toliko noge bole da mi dođe da ih otkinem i bacim kroz prozor svoje sobe, od nedefinisanih bolova noću ne spavam, ne umem da ih postavim u odgovarajući položaj. Šetanje mi odgovara u tim trenucima, a jutro, sviće, novi dan predamnom se budi, nova nada i želja da odem sve više se rađaju. A gde da odem?

Težinu udarca u njegove grudi, osetio sam i ja. Hteo sam da mu priđem. Zadrhtao sam pri tom prizoru i zanemeo, raširio zenice svojih očiju, poluotvorenih usta, nepomično sam stajao. Nisam mogao, moje ruke nisu mogle da učini bilo šta što bi njemu pomoglo, moje telo stajalo je ukopano, noge sam bezuspešno pokušavao da pomerim. Tražio sam način da dođem do njega, ali sam i dalje bio na istom mestu i posmatrao. Umro sam od bola, duša mi se cepala na dva dela, jer tako malo dete da doživi toliki udarac, težak, koji bi mene oborio i zauvek uništio. Gledao sam, njegova mala glava bila je pognuta na dole. Vidi se trag udarca, na njegovim malim grudima tamnoplave trenerke, otisak stopala koji ga krvnički gazi. Da li će pokleknuti, raširiti ruke i prepustiti se da ga ptice vode do nebe, da rukama zahvati bistru vodu najčistijeg potoka, čistu kao suza koja mi se niz obraz sliva. Još uvek stojim i posmatram, bol razara moju dušu, jer bespomoćno predamnom se možda život gasi. Kao munja iz najtamnijeg oblaka, savijam se u trupu, kolenima dodirujem zemlju, savijam glavu prema rosnoj zemlji, ruke stavljam na svoje grudi. On je izdržao, ja sam pao. Moje telo nije izdržalo taj udarac, njegovo jeste. Bez ijedne suze nastavio je da korača bedemom ka obećanoj zemlji u kojima se obećanja nižu jedna za drugom, i što se više približavamo sve se više udaljavamo. Jasan trag na njegovim grudima ostao je pune 3 godine, nakon čega je počeo da bledi. Ustao sam, s očima punim suza, obrisao kolena. Noge se oslobodiše tereta. Ponovo sam čuo odzvanjanje svojih koraka. Na „zubatom“ prolećnom suncu video sam ponovo svoju senku.

*

Ali, tome će jednog dana doći kraj i saznanje o sebi biće pravi melem.

*

Gradić u kome se Ivan rodio, mogao je da se pohvali dobrim turističkim mestima, a svakako jedno od njih i Markova tvrđava na obližnjem brdu pored grada. Međutim, o turizmu čini mi se da ni on ni ja ne znamo mnogo što šta. Njegova majka radila je u firmi koja je u svom osnovnom kapitalu posedovala hotel udaljen svega sat vremena vožnje od tog grada. Hotel i danas postoji, preuređen predstavlja veoma posećeno mesto. Sklad između prirode i mesta koje ima status banje kao prirodnog lečilišta, totalno se uklapao u sav taj prirodni pejzaž.

Majka je poslovno morala da otputuje tokom dana u taj hotel, a Ivana da ne bi ostavljala komšinacama, povela je sa sobom. Nije to bio prvi put da ona malog sina povede sa sobom. Dok je ona imala poslovne sastanke, Ivan bi se igrao okružen celokupnom prirodom na dlanu, ili bi čekao na recepciji hotela. No, ova priča i nema veze sa Ivanovim životom, ali je interesantna što je baš tada u hotelu u to vreme odsela jedna srpska estradna i umetnička zvezda. Međutim, mesto u kome se nalazio hotel bilo je i prirodno lečilište, rahabilitacioni centar za decu sa potrebama. Hotel je stvarno vodio brigu o toj deci i ustupao im svoje prostorije za organizovanje priredbi i svega što je potrebno u njihove svrhe, pa je isto tako želeo da tada tu umetničku zvezdu zamoli da deci otpeva nešto. Na upućenu humanu molbu, odbio je, sa rečima da on ne peva degenericima. To su bile njegove reči, teške, hladne i nimalo ljudske, a u očima svih prisutnih njegova popularnost srozala se na najniže lestvice toliko da im se gadio kao čovek.

Nažalost i danas takve stvari postoje. Tada zvezda, mada ne znam ja koliko je on tada bio zvezda, možda je to i preuveličan termin, sada je običan, toliko običan da mi se prosto čini da nije više ni zanimljiv, ni interesantan. Njegovim šalama se ne mogu baš nasmejati, jer u ušima mi još uvek odzvanjaju njegove reči. Razumem ja to, da je teško pevati pred decom koju možda sažaljevate, ali i to sve ne opravdava takav postupak. Dovoljno je bilo objasniti da nije u stanju da peva i da će doći na tu priredbu i uputiti im barem osmeh, pomilovati ih po glavi, jer toj deci iskren osmeh, jedna reč, pažnja mnogo znače. Njima ne treba sažaljenje, njima je potrebna podrška. Čak i svi mi koji imamo spoljašnju lepotu Bogom danu, nemamo ono što većina te dece ima. Nemamo veliko srce da primi i podari nekom drugom iskren osmeh.

Sećam se pre nekih dve godine kada sam išao oca da obiđem na Vojno Medicinskoj Akademiji, tada sam na ulaznim vratima pročitao sledeće: „Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. A to je da ozdravi“. Zastao sam. U ruci sam držao neko voće, sokove, i dok sam spremao ličnu kartu da pokažem na ulazu, razmišljao sam o tome napisanom na vratima. Koliko smo mi zapravo nesvesni svog bogatstva. Koliko smo oholi i egoistični da svaku želju zahtevamo da nam bude ispunjena. Čak i novci koje imamo ne mogu biti dovoljni da kupimo ono što uporno narušavamo. Sami sebi smo nekad dželati. A kad dođemo pred sudnji dan, da nam se kazna izvrši, tada se setimo svega i reči napisane na tim vratima postanu razumljive i jasne. Međutim, i slep kad progleda tada, daleko vidi, ali nekad kratko.

Banja u kojoj se nalazi hotel, nije ostala samo po sećanju na nemili događaj sa poznatom ličnošću i lepotom netaknute prirode, već i po jednoj višespratnoj kući koja je napuštena stajala pored puta na izlasku iz varošice. Dok se kombi vraćao iz Banje, šofer je pokazao na tu kuću želeći svima u kombiju da stavi do znanja da je dobro osmotre i tada počinje njegova priča.