O.O. je pričao svoju priču. Čoveka sam zapamtio po inicijalima, oduvek mi je bio interesantan i totalno neobičan njegov potpis, kojim je potpisivao tada meni nepoznate papire, a sada već jako dobro znane putne troškove i dnevnice.

Kuća je bila trospratna plus jedan sprat koji je rezervisan za potkrovlje. Porodica koja je sagradila kuću bila je jako imućna, radila je u inostranstvu, a kuću je sagradila samo da bi se eto pokazalo da oni imaju. Ekonomska moć, ma koliko mi osporavali uvek je bila i biće jedno od merila snage koje čovek poseduje. Nije više bitno da li na zidu kancelarije stoje priznanja i diplome, nagrade i pohvale, već ako tvoja ekonomska moć priliči tvom izgledu onda će svakako doći u prvi plan, gazeći sva ostvarenja i stavljajući ih iza svega i čineći da život posmatramo iz drugog ugla.

Iako njegova priča posve nerealna i maštovita, kako se drugima činilo, kasnije sam i sam shvatio da ipak postoji neka tanka nevidljiva nit između ovog i onog sveta, sveta koji mi ne vidimo, a sa kojim svakog dana živimo bez da smo svesni toga. Trospratna kuća bila je opremljena tada sa najluksuznijim nameštajem, opremom za daljinsko otvaranja kapije, video nadzorom (u to vreme moram priznati tako nešto je ipak predstavljalo inovaciju i tehnologiju koju su mogli da priušte samo najimućniji). Ma kako god izgledala bogata vila na raskrsnici života i smrti, ona je kasnije srušena.

Kuća se nudila kao poklon svakome ko bude mogao da prenoći jednu noć u njoj. Sa sve opremom i stvarima biće poklonjena. Interesantna ponuda. O.O. ne želeći da veruje u priču okolnih meštana hteo je da prenoći u toj kući. Naravno ne sam, već je poveo svoju suprugu, brata, njegovu ženu i još dvoje ljudi. Njih šestoro trebalo je samo da prenoće u velikoj vili i kasnije da bude njihova. Dobili su saglasnost vlasnika kuće koji je bio u inostranstvu da mogu da prenoće, ali ih je opomenuo i na nemile događaje koji se dešavaju, zbog čega on kuću i poklanja. Naravno, ne da je tako nešto izazvalo smeh i nevericu kod svo šestoro nego ih je čak navelo i na spdrnju. A i valjda tri muškarca nisu kukavice da bi se bojale nekih tamo „duhova“.

O.O. je pričao:

„Noć se tiho spustila, mladi mesec je obešeno stajao iznad trema velike kuće. Sedeli smo napolju do pola jedanaest, i ništa neobično se nije moglo ni osetiti, a kamoli desiti. Ispijali smo pivo iz limenki, dok su žene u kuhinji sklanjale i prale čaše i uprljane sudove. Bila ja prelepa sveža majska noć. Čuo sam vrisak. Moja žena je vrisnula u hodniku. Svi smo potrčali ka njoj, a ona je bledo stajala sva zadihana i gledala ka kraju hodnika, gde se nalazi kupatilo na tom spratu. Uspela je samo da izusti da je videla veliku belu sablast koja je prošla pored nje. Niko joj nije verovao u te reči, jer čovekovo stanje i strepnja o duhovima čini sve da se isti umisle u svojoj glavi. Ok, ponudio sam joj da je odvedem do kupatila i sačekam je, međutim odbila je i nije želela da ide u kupatilo. Nećete verovati, ali je malu nuždu ipak obavila napolju, a meni je govorila da se manemo toga i vratimo u grad, u svoj stan i batalimo sve ovo. Šta ti je ženo, rekao sam, kako može da te bude strah kad nas je šestoro u kući, a i pored mene ne treba da te je strah, ja ču te čuvati i braniti od svih „duhova“, blago sam se nasmejao, međutim, i sam sam primetio na prozoru trećeg sprata, kako osoba stoji i gleda. Pomislio sam u sebi da je to možda neko od ukućana ali koliko mi se činilo svi su bili u dnevnoj sobi u prizemlju. Nisam hteo ništa da govori o tome, jer bih tada već među ženama postala panika. Ćutao sam.

Veliki zidni sat, otkucao je pola jedan ujutru. Svi smo se rasporedili po sobama na prvom spratu. U tom momentu čuo se zvuk violine, toliko jasno kao da je neko u hodniku sprata svirao. Ježio sam se na te zvuke, ali melodija je bila totalno čudna, kao kada uzmete i namerno guslate po onim žicama izazivajući zvuk od koga vam se koža ježi, a žmarci podilaze u predelu kičme. Bila je upaljena stona lapma, a vrata od sobe su bila zatvorena. Pogledom sam prešao po celoj sobi, žena je bila pripijena uz mene i osetio sam svaki njen otkucaj srca. Ništa nije govorila, ali osetio sam kako me gura iz kreveta kao da želi i sama da pobegne glavom bez obzira. Počela je vriska, glasna vriska i plač deteta se čuo, zavesa se zanjiha na otvorenom prozoru. Hladni vetar nas je oblio. I ja sam, moram priznati osetio strah. Čuo sam prijatelja kako nas doziva da izađemo brzo u hodnik. Izašli smo u hodnik svi.

U donjem delu hodnika pored stepenica bile su zapaljene sveće, gorele su jedna pored druge. Crna mačka je ležala pored. Zvuk violiniste je i dalje dopirao. Čuli smo glasove, kao da se neko svađa u dnevnoj sobi. Začuo se i pucanj, vrisak, plač bebe, topot konja… Odjednom imao sam utisak kao da se nalazim na nekom bojištu, a hladan vetar je i dalje prolazio kućom. Začulo se tiho zatvaranje vrata, kao kada su nepodmazane šarke pa se ispušta blagi ton koji se sve više i više pojačava kada treba da se vrata zalupe. Tako je i bilo, vrata su se zalupila. Zavladao je tajac, kao da je sve u jednom momentu prestalo. Sveće su i dalje gorele, a mačke više nije bilo. Odlučili smo da siđemo u dnevnu sobu. Svi smo bili uplašeni, po prvi put sam mogao da vidim strah u očima mog prijatelja i brata. Nije nam bilo svejedno. Prošli smo pored sveća i silazili smo polukružnim stepenicama do prizemlja. A tamo,… grobovi. Umesto dnevne sobe, bilo je groblje, zidova nije ni bilo, kao da kuća lebdi u vazduhu, vetar je fijukao. Stari betonski spomenici, krstovi, statue. Video sam i statuu violiniste. Sveće se bile upaljene na svakom grobu. Hladni znoj slivao mi se niz čelo, osetio sam ruku žene kako mi steže mišić na ruci, bila je uplašena kao i ja.

Mirno smo hodali jedni pored drugih uz krajičak koji nam se činio kao put. Stigli smo da otvorene metalne kapije, i izašli napolje. Potrčali smo ka glavnom putu koji je prolazio pored kuće. Kada smo se okrenuli, kuća je normalno stajala na svom mestu sa temeljima, a od groblja ni traga ni glasa. Svi smo se pogledali, i tada smo shvatili da smo prošli kroz paralelni svet“.

Naravno, svi su to odslušali sa veoma velikom pažnjom, ali svima se činilo da je on to izmislio priču. Čovek se kleo da je priča istinita, da ako neko ne veruje slobodno može da zahteva da prenoći u toj kući. Iako sa velikom količinom sumnje svi su u podsvesti verovali da je ipak tako nešto moguće, jer to nisu pročitali, već im je to ispričao kolega koji je lično doživeo.

Pred sam Ivanov odlazak iz tog grada, sećam se pročitao sam u novinama naslov „Kuća na groblju“. Naime, kuća je sagrađena na starom groblju koje je postojalo i pre nego što se naselje širilo. Kada su je srušili i kopali oko nje, nađene su kosti, nakit, stare stvari, ostaci odeće, dečije igračke, i mnogo drugih stvari. Oni koji su gradili kuću, prećutali su dok su kopali temelje, a pronađene kosti su ugradili u temelje. Zato je kuća bila nestabilna i tokom boravka bi se čuli glasovi mrtvih, objašnjava novinar, jer na jednom takvom mestu ni opelo koje je sveštenik očitao nije pomoglo, jer je mir i spokoj mrtvih ugrožen zidanjem te kuće, a njihove večne kuće su zauvek uništene.

I ne samo tada, kasnije sam čuo mnoge priče u vezi postojanja paralelnih svetova. Nisam neko ko se plaši takvih stvari, naime znam i siguran sam da ma koliko izazivalo jezu i strah kod nas, ne treba se bojati, jer kasnije sam i sam shvatio da se treba paziti od živog čoveka.