Proleće u meni budi svaki uspavani mišić, emocije naviru, osećam jaku energičnost i uzbuđenost. Gazim sve što mi se da gaziti, obilazim sve što se da obići. Još uvek čekam trenutak kada ću osetiti s proleća ono što manjina oseća kada budno prati svaki pokret nečiji, čiji dah na slušalici želi da čuje, a oseti na svom telu. Želim promene. I hoću promene. Odavno sam svoje ruke, noge, srce,… telo odvezao. Ne dozvoljavam ništa da me veže, nekad se srce usprotivi i želi da bude zaključano i da otkucava bučno, dok rukama prelazim po tvom telu, kad naše disanje postane ritmična melodija koja nas diže visoko da zaboravimo sve oko nas, da postojimo samo ti i ja.

Nisam ja čovek za monotoni život. Nisam ja navikao da obavljam zadatke po redosledu, po tačno utvrđenim pravilima koje je čovečanstvo napisalo. Ne vežem se tako lako, a i ako se desi da se vežem, dozvolim srcu da malo pati, mislima dozvolim da lutaju tražeći tvoj san, a onda sve to jednog dana ostane samo zabeleženo u rečima, dok ne dođe trenutak da i te reči izblede, kada više ne zabole i postanu samo beznačajna švrljotina i glupa uspomena. Dok slušam drugi deo pesme Jelena, reči mi odzvanjaju kao tupa vibracija nastala od kašike koju si bacila u tanjir i ustala sa stola, a sve da bi u vazduhu ostavilo opomenu da to što radim ne treba da radim. Oprosti mi, ljubavi moja, ja ne mogu više. Eh,…

Odlazim, napuštam sve zauvek. Ne želim ovakav život, pun težine i negativnih osećaja kada izađem i udahnem zagađeni vazduh. Ne želim da se svakog jutra budim misleći da li će nešto desiti, da li ću moći večeras mirno da zaspim ili ću strepeti zbog tvojih ispada. Ne želim to, a pokušao sam. Ne vredi. Borio sam se dok sam mogao, sada sam već poražen od milion obećanja, tvojih pogleda krišom natopljenih suzama. Tačno je, sa tobom nisam uspeo, jer sam te voleo.

“Za manje od tri meseca zauvek odlazim iz Beograda”.