Večeras na terasi mog stana, Beograd i ja, moramo se oprostiti, reći jednom drugom zbogom i krenuti u novu avanturu, osvanje novih predela, novim komšijskim facama koje će me nekad nervirati, ali koje ću prihvatiti onakve kakvi su, jer znam da ih ja ne mogu niti želim menjati, kao što ne želim da se menjam ja.
Večeras reči teško naviru, na svakom zarezu oseti se pauza i tišina, prsti ostaju ukočeni na tastaturi u nadi da će nova reč i misao biti izbačena. Večeras sam bio sa prijateljima, našao malo vremena da proćaskamo i naravno jedni drugima obećamo da ćemo se viđati što češće, tačnije da im ja obećam da ću uvek kada me put dovede do Beograda naći vremena da ih sretnem. Idem u lepše i mirnije mesto, mesto gde ću moći pod tremom svoje nove kuće moći da se na ljuljašci ljuljam i gledam u panoramu gradu, okružen zelenilom, psom koga ću kupiti i zavoleti, gde ću moći da radim i razmišljam, gde ću napokon možda da iskorenim svoje ideje i principe na kojima se zasnivao moj život.
Dok posmatram svetlost koja se prelama nad gradom od uličnih svetiljki i reflektora, iskreno sam hteo da razmislim o svojim postupcima. Na ovaj blog sam došao slučajno, nije me niko naterao niti me terao da pišem svoje gluposti. Na njega me je naterao višak vremena koji sam imao. Taj višak vremena sam želeo da potrošim na gluposti, ali umesto gluposti desilo se nešto više od navike. Nešto što sam smatrao da samo dokoni, nesrećni i besposleni ljudi mogu da sebi priušte. Tempo mog života je takav da dnevno spavam 5 sati i da funkcionišem isuviše dobro. Ne volim dugo izležavanje po krevetu čak i kada je kišni dan. Volim da radim nešto, da sam stalno u pokretu i da uvek imam vremena za sve. I imam, ne žalim se, jer sve u životu postižem da ukomponujem kao inzvanrednu kompoziju i odsviram je tokom dana. Svaki sekund je isplaniran. Radnim danima jedem u pokretu, kako bi se reklo s nogu. U isto vreme proveram mail na mobilnom i idem u nabavku namirnica. U prevozu čitam blogove, nekad se i glasno nasmejem dok čitam. Napišem post kada su mi misli usmerene na pisanje za tili čas. Srećan sam što sam slepo kucanje naučio u svojoj srednjoj školi i jako mi znači i na poslu i u privatnom životu, jer ne moram da nabadam po tastaturi tražeći gde se nalazi slovo A. :). Slušam muziku, gledam TV, pratim dešavanje u svetu sve u pokretu. Nemam omiljenu seriju, jer za to stvarno ne nađem vreme i ako ga nađem uvek se desi da možda sutra neću biti u mogućnosti da baš u to vreme budem pored TV-a. Čak ni u bioskop ne idem jer dva sata u jednom mestu je za mene previše. Pozorište priuštim jednom u šest meseci, poslednje što sam gledao je prestava „Kokoška“. I sve tako u krug svakog dana. Čak mi se i ona reklama: „Živim brzo i hranim se lako“, veoma dopala, jer upravo može da mene okarakteriše.
Ali,…
Suviše sam se odaljio od teme. Sve ovo ću poneti u lepom sećanju naravno moj boravak u prestonici, u kojoj imam rođake, za koje nađem jednom u mesec dana vremena da ih obiđem, a možda i mnogo duže. Ne jurim novac, jer me on nikada nije zanimao, ni sada kada ga imam, kao ni onda kada ga nisam imao. Na blog-u sam virtuelno upoznao i postali su deo moje ličnosti pojedini blogeri. Zavoleo sam ih, imam utisak da su deo mojih obaveza. Zbog njih sam uvek nalazio i nalaziću dok mogu vremena da im ostavim svoj trag, pisaću i dalje, osećam tu potrebu da barem pola sata odvojim njima. Ne pratim mnogo blogova, svega nekoliko i svi oni su u mom sidebar-u. Ne jurim u potrazi za novim blogovima, niti tražim da budem među nekim blogovima, jer i ja imam jedan princip i svoj stav vrednovanja blogova. Svi ovi su za mene moji TOP blogovi i tako će ostati, jer vrednovanje nečijeg truda i rada ne zavisi od njegove posećenosti i broja komentara ostavljenih iza svakog post-a, već po iskrenosti i načinu pisanja. I zato ću uvek naći vremena da im posvetim barem pola sata u danu ili nedelji. U mom planeru uvek će stajati jedna od neobaveznih obaveza – „vidi šta pišu drugi“.
Kada sam došao na ovaj blog saznao sam da je u tom trenutku upravo bilo završeno neko okupljanje blogera u regionu. Iskreno, lepo je to, mada jedan od mojih principa na kojima se zasniva moj stav prema Internetu i korišćenju svega što zahteva različite kardinalnosti u komunikaciji, jeste upravo da nikoga ne upoznajem u realnom životu. Nikada nisam chatovao, išao na dating sajtove, niti bilo šta što je vezano za upoznavanje, ali putem ovog blog-a imao sam priliku i poziv za upoznavanje. Mogao sam da prekršim svoj stav i da pokleknem tome. Naravno upoznavanje nije bilo vezano za neko muvanje niti bilo šta više, jednostavno upoznavanje, kao što biste upoznali nekoga na nekoj žurci i postali prijatelji. Nisam to uradio. Imao sam prilike možda sada da budem bogatiji u svom životu za jednog prijatelja više. Ali nisam, jer okolnosti to nisu dozvoljavale i od samog starta je sve krenulo naopako.
„Noćni prolećni vetrić na mojoj terasi obgrlio me. Izašao sam u majici, da ispušim cigaretu. “Tell it to my heart” je na radiju, simpatična pesma. Tera na ples, pomeranje tela u njenom ritmu, dok disco kugla se vrti iznad. Dodire. Pesma je za dvoje. Ne želim da je slušam, jer ne volim previše disco muziku kada sam sam. Nisam je promenio. Uvukao sam dim, cigaretu namestio između prstiju, oslonio se na ogradu terase i pogledao u nebo. Ja sam pogrešio, uvek sam grešio, ali da li mogu da naučim neku lekciju iz toga? Mogu, jer ona može pomoći ne samo meni nego i svima drugima, kada se nađu na raskrsnici i ne znaju kojim putem dalje. Svi putevi su dobri i na svakom se nađe nešto lepo.
Dobio sam poklon. Želeo sam ga toliko dugo i sada kada ga držim u rukama imam utisak da sanjam. Ne verujem da sam upravo dobio to što sam dugo želeo. Sa osmehom na licu gledao sam i bio srećan. Pogledao sam pravo ka svetlećoj reklami na obližnjem poslovnom centru i bacio ga o pod. Deliću se se rasturili na sve strane. Razbio sam ga, jer ne želim da tugujem zbog njega.
Ušao sam u sobu i seo za računar, večeras želim samo tišinu“.
14 Comments
Da znas da sam se bas zamislila nad ovom tvojom pricom o poklonu..Nije ti to losa filozofija,da upropastis ti nesto pre nego sto to pocne da upropastava tebe.Samo,to je samo dokaz da ti zapravo poklon nije nista ni znacio i da si ga hteo samo zato sto ga nisi imao.Jer kad nesto stvarno zelis i dobijes,onda to cuvas,po cenu i da te unisti.
E sad,sto se tice tvog odlaska,mogu samo da ti zavidim,koliko puta je meni palo na pamet da odem odavde u neku mirniju sredinu!
Zelim ti puno srece u daljem zivotu i radu,iskreno,jos jednom,sad jer znam kakva je situacija,a onda sam se salila,u mail-u
Nemoj da nas zaboravis!
Kod tebe je postizborna tišina. Naravno, mislim na tvoj izbor za lični život. Tišina pomaže. Tako onaj deo tebe koji vapi za tvoju pažnju konačno dođe do reči. I ne možeš ga zaobići.
Čestitam na hrabrosti. Za traženje sebe i udovoljavanje sebi potrebno je smelosti, koju nema mnogo ljudi. Želim ti da uživaš u svom novom prebivalištu i da od njega napraviš sebi mali raj. Meni makar tako deluje po tvom opisu.
Eto, što se tiče upoznavanje virtuelnih prijatelja, ja imam strah. Iz prostog razloga što uvek zamislim neku osobu, a uglavnom ta osoba potpuno drugačije izgleda u stvarnosti. Nekada bolje, nekada ne. A ne volim da menjam sliku u svojoj glavi.
blogeri nikad ne treba da budu deo obaveza
Ja samo mogu da konstatujem da se ti precesto od necega ili nekoga oprastas! Ja sam kao osoba isto tome skolna, ali ne javno, jer na kraju se uvek vratim, a malo mi je to fulanje stalno se oprastati. Ovo se naravno ne odnosi na tvoj pravi prelazak u drugi grad, gde ti zelim sve najbolje.
Ovo ne mora da bude samo za predmet kao objekat. Hvala na zeljama, i ja tebi zelim isto sve najbolje. Mada,… ponovo ti kazem, sta je vama ljudi!!! Ovo je blog, virtuelno,… ne realan zivot, ne odlazim u realnom zivotu od vas.ccc
jednom si napisao da bi na svojoj firmi(radnji) stavio naslov, ako se ne varam ” aufwiedersehen”….. ili bese nesto drugo, znam da si me nasmejo do suza jer si napisao kako se izgovara, a znam da volis i Alpe……i skijanje naravno
zelim ti stvarno puno uspeha u tom novom gradu…. na svim poljima….
uzivaj na terasi i u tisini nekog drugog grada….
ja sam i z Beograda dosla ovde, bilo je strasno velka promena ali sam uspela…. a ne sumnjam i ti ces….
evo prilike da ti se zahvalim na pomoci na mom pocetku i prvim koracima na blogu i hvala na prvom komentaru….
i za potroseno vreme, i ispisane recenice….. hvala i pozz
citamo se….
Pa jeste Ivane,zalices,ali zar sve nema svoju cenu..?Ne mozes da budes do kraja srecan ako ces non stop da mislis kako ces posle zbog toga da patis.Oscilacije su najnormalnija stvar u zivotu.I ne treba bezati od tuge,jer tako bezis od srece,Jedno bez drugog ne ide.Naravno,najlakse je odreci se svega i nemati problema.Ne znam zasto,ali nekako mislim da takvi ljudi nikad ne prozive zivot u potpunosti.
Naravno,nisam ni mislila na predmet kad sam pocela da pricam o poklonu.
Ovo sto si rekao Neprilagodjenoj da treba kontrolisati svije zelje.. mislim kako se to radi? Zasto ja ne umem? Svi umeju, drugi..
Odgovoricu ti neki drugi put
mozda na pricaonici jednom prilikom 
.. nemoj da cekam dugo, ja to ne umem…
Kada me uhvatis u ovom tvom cudu od readera, aj se javi zaboravila sam link, nije ni cudo. I obrisi ovaj i predhodni komentar. cao!
zasto bih brisao komentar, nije eticki. Zar se ne secate da ste me zbog toga kritikovali.
Link je www.google.com/reader
ok