Ni jedna noć više neće biti tamna,
kada svetlost sa neba bude dovoljno jaka.
Moji laki koraci tvoja dozivanja su pratili,
bezuspešno do kraja ovog sveta.

Večeras svetleće zvezde sa neba,
uz dirigenta veselog meseca.
Plamen sveće što obasjava sobu,
moje poljupce drugoj ću prepustiti,
dok zvezda na nebu ne postane jaka,
samo za tebe i mene, moja draga.

Nastaviću svoj život,
tvoj osmeh zaboraviti neću.
Za sreću našeg novog sina,
u mislima podići ću čašu ka tebi.
Suze i patnje naše ćerke,
podeliću sa tobom uz umirujuće jesenje kiše.

Sada kada te nema.
Sada kada te ima,
moji snovi na počinak idu,
dok se život rađa
sa odsjajima novog dana.

U veče, kada sunce svoje snove
sni, ja te neću zaboraviti,
moje srce teško i veliko,
mesto u njemu tvoje niko
nikad ne može zauzeti.
Moje mesto pored tebe
će jednog dana postati.

Edit: Autor teksta “Rastanak”. Usled brisanja blog-a post sa komentarima čitalaca je obrisan, pa je nakon povratka zahvaljujući drugarici Škrabalici, post zaključan.