Tup zvuk udarca o zemlju,
jabuka je sa svoje grane spala.
Zvuci noćne sove i zavijanje psa
nemirne duše bez imena, večeras
lutaju mojim krajem, tvoje misli ka meni donose.

U noći, kada sam hrabar trebao biti,
sa boja povukao sam se, ostavio krvav mač
gazio po mrtvim telima, beg do mračne šume
tražio, dok se otkucaj srca ubrzavao.

Noćas vratiće na tren tebe,
na belom ćilimu što lebdi iznad krovova.
Sablja, krv, duše i tela,
četiri es, što mi život uništiše.
Zvuk teretnog voza što
trese zemlju i sirenom oglašava,
da prelaz preko mojih šina
nije bezbedan.

Trideset i prva mi je,
ovoliko godina i još duplo neću moći bez tebe.
Moji prsti ostavljeni na tvom licu,
crveno je znak za stop,
pogrešnu papućicu pritisla si.

U jutarnjoj štampi,
ubistvo iz strasti je izostalo.
Ovo sam ja,
Ti znaš da te volim, da laži pred
tobom ne mogu se iskrasti iz
noćne postelje večeras.
Izdala si me.
Znao sam.

Edit: Usled brisanja blog-a post sa komentarima čitalaca je obrisan, pa je nakon povratka zahvaljujući drugarici Škrabalici, post zaključan.