Duboki mrak, i još dublja tišina razara sada zidove, belinu njihovu prekriše tihi snovi. U neujednačenim intervalima na čas ih osvetli munja, a zatim tišinu zvukom opomene. Treba leći i odmoriti, rad jeste stvorio čoveka, ali je umor onaj otrov što kao zmija otrovnica ispušta pri ujedu. Ujela si me, jako i nežno u isto vreme. Od tvog otrova se još nisam oporavio, drugi protivotrovi su još nedovoljni da me izleče. A onda si tiho otišla. Izmigoljila ispod mojih ruku, ka drugoj strani svetlosti se prepustila. Od mene stvorila monstruma, koji više ne zna da razlikuje boje, na crveno ću krenuti na zeleno stati. Žuto ne volim pa zato i ne gledam.
Snovi, … zar oni mogu nas učiniti srećnijim na trenutak? I čemu oni? Lažem, ovde. Ja nisam ni romantičan ni ljubavnik ni mesečar, koji živi u svojim snovima. Inspiracija mi je svaka crna tačka na zidu koju ću izoblikovati u događaj i aktere ću izmisliti samo da bih stvorio delo koje će na nešto ličiti. Jedan dan, jedna noć i jedna osoba.
Od jakog pljuska sada ni kapljice ne mogu da se slivaju na prozoru, več neartikulisano udaraju o njega. Večeras imam i orkestar i to kakav, tonovi su samo njihovi. I gde je dirigent da ga izgrdim što ovakav orkestar na moj prozor dovodi? Ja hoću umetničko delo, zvuci koji će me pokrenuti. Učiniti od mene najlonsku kesu koja će se prepustiti vetru i verovati mu dok je nosi u nepoznatom pravcu. Ni jedna prepreka, neće moći da me zaustavi dok letim.
Pišem. Nižem reči u nizu ko zna zašto i zbog koga. Jednom sam napisao da me to opušta, čini me na trenutke opuštenim kao lek čiju terapiju sam ja napisao, a dijagnozu isto tako sam postavio. I onda? Večeras sam došao na kontrolu, u nadi da ću možda u jednoj reči naći ohrabrenje i nastaviti dalje, ali su rezultati bili toliko jadni. Romantičar kome je srce u ledenu kocku pretvoreno, slatkorečivog bilmeza koji ne zna ni prosto proširenu rečenicu da sastavi kad treba, iznemoglog starca što štapom juri decu zbog lopte koja je prešla preko ograde,… Noćas su se jug i sever ponovo posvađali. Jedan na drugog udario. Ja sam rođen na jugu, toplota i vrelina me je obuzela, kiša hladila, snegu sam se radovao jednom u nekoliko godina, a sever mi ga dade bez kamate, kišu posla da me nervira, a toplotu da me samo na trenutke ogreje.
Ove noći, moji snovi su moj život. U mračnim vremena odgovor je ostao na papiru dok sam bežao. Tražim utehu u nadi da će se vreme promeniti, ali ni posle hiljadu godina života neće se vratiti pogled i onaj osmeh što pamtim. Ovde utehe nema, među ovim razjapurenim lavovima i besnim hijenama, slaktim i umiljatim anđelima, lažovima većim od mojih dela, svecima većih od onih koje praznuju. Ovde sam naučio da se pretvaram i da postanem neko ko nisam, na trenutke romantičan.
***
Info :: Od oktobra meseca kategorija column se zatvara (arhivira), naziv blog-a “Online column of IvanB.” se menja, nov način pisanja će biti aktuelan, ako budem uspeo posle godinu dana ovakvog pisanja. Mesec septembar ostaje slobodan, ne ažurira se na ovom blog-u. Gostovaću na Forum of IvanB., koji sam otvorio dvema dragim blogerkama Naivnoj i Neprilagodjenoj, (zbog PP, baš volim to PP - uvek me asocira na neki “poljubac” i volim da čitam privatne poruke one su uvek tako privatne i nežne i nadasve inspirativne - e sad mi žao što nema taj smajl što klikće okicama da ga “metnem”), pa ako hoćeš da se zajebavaš, jer tamo nema moderatora niti administratora niti bilo koga ko će mi broji reči u sekundi i da upoznaš mene kao novog drkadžiju ti se pridruži, ako nisi onda ćao do oktobra i čitamo se. A baš sam se bio uhodao u čari foruma381,… pitanje za “blog-kraljicu” (ovu tutilu ti je Marko nadenuo, nisam ja majke mi, vaše visočanstvo :)))) - hoćeš li ga ponovo otvarati?
Naravno, zahvaljujem se svim svojim dragim čitaocima (a najviše čitateljkama, jebi ga u množini su (-:), koji su godinu dana pokušavali da razumeju moje tekstove i ostave komentar. Na neke tekstove ne bih ni ja znao šta da prokomentarišem. A, ako mi dođe inspiracija iz dupeta u glavu da pišem nešto romantično i nežno (kako ovo dobro zvuči, hehehehe), zaposliću se kod Urban-off-ovog picvajza, da pišem za njegov online magazin. A, ako honorar bude loš, onda ću da odem u manekene, da tamo zaradim koju kintu :))))).
A da, svima su moje godine bile enigma, barem većini čitateljki, koje su me upoznale preko tekstova i komentara, pa ću vam ih reći, nemam šta da krijem. Dobijao sam komplimente svakojake, da sam matori jarac, nesrećni mladoženja koji traži mladu putem blog-a, zajebant, manipulator, prevarant, šmeker, ulizica administratorima bivšeg 381, da sam možda i prerušeni administrator bivšeg 381, da sam neodoljiv (ovaj mi je dala komentar jedna mlada blogerka, neću da ti kažem koja ćelavi :)))))),… imalo ih je… poprilično.
Nego kad sam već pomenuo 381 i svi ti komentari vezani za moj ostanak na 381 posle gašenja, naravno prvo da se zahvalim Tatjani koja mi je dopustila da ostanem tamo dok se ne snađem, i svim ljudima koji su profesionalno vodili taj sistem od šefa do pomoćnika i zamenika i drugih. Da se zahvalim i svim čitaocima koji su čitali tada moj blog Iz drugog ugla i onima koji su prvo čitali pa potom pljuvali posle po svima i svakome, jer takav smo mi narod volimo da iza ćoška šapućemo i optužujemo bez ijednog uverljivog argumenta. Hteo bih pre nego što napustim ovaj način pisanja da kažem da ja Tatjanu ne poznajem niti sam je video uživo niti sam je upoznao, niti planiram da idem na ta blogerska okupljanja (na kojima su se neki i upoznali i posle toga pljuvali), jer da imam dokonog vremena i da se ista održavaju npr. naveče kao neki koncert možda bih i išao, a da slušam predavanja i to slično, stvarno nemam živaca, a i predamnom je tek karijera pa mi je bolje za to vreme da gledam da prosperiram na nekim drugim stvarima, a ne da se hvalim kako sam ja bloger XYZ koga svi znaju i sl. Pre je bio INFO blog-a gde je pisalo o tome da ovaj blog je isključivo u svrhu zabave i bez ikakve vizije - da postane blog br.1 ili jedan od najposećenijih, i bez ikakve misije - pošto nemam radnike koji bi radili i njih na neki način motivisao i stimulisao za pisanje, bez budžeta i naravno sa troškovima svih čovekovih raspoloživih resursa - novac, vreme i živci.
Svima onima koji su na neki način mene kao aktera ubacili u sve to, mogu samo da kažem, JA SAM JA, zašto sam ostao i zašto nisam izgašen kao drugi, to ne treba da vama bude briga i da ljudima dopisujete epitete da li se jebu, krešu, tajno domunđavaju i sastaju i slično. Sa blog381, stakao sam virtuelno dosta plemenitih ljudi koji su mahom starijih godina od mene (i koji su gašenje 381 prihvatili kao nešto normalno), čija imena i tekstovi zaista zaslužuju svaki moj komentar, a pojedine nedojebane i politički nastrojene devojke, žene, momke koji su onu stvar videli samo na slikama, babe ili dede, parapsihologičare, filozofe, profesore, glumce, pevačice, manekene, itd… mogu samo da kažem “kuliram vas brate” (iju, otkud meni ovakav izraz finom i načitanom, akademski obrazovanom građaninu!)… jebi te se i bolje bi vam bilo da vodite ljubav, a ne da abronišete (žene jedne - ovo se odnosi na muškarce, jer su žene zaista žene)… sloboda govora, trt Miljojka, uuuuuu šta mi napriča,… imate preko četrdeset banki i jednom u mesec dana može da vam se posreći da se pojebete pa onda našli na blogovima 29/30 dana da širite demokratiju i razum. Prosipate mi muda za bubrege ovde, vi bi menjali sve na svetu, a ne vidite sebe kakvi ste, bolje bi vam bilo da sebe prvo promenite i da naučite da poštujete druge i njihov rad. I da izađete malo na vazduh, debele, šuljeve ćete dobiti od tolikog sedenja na stolici. Važno je napisati da je I2U jebač i slično,… a kako moliću lepo to jebem? Preko monitora, a??? Nisam znao da i to može wireless-om da se radi. I ne tražim ja ovde žene za jebanje, kad mi to treba ja odem i to nađem, što može da se opipa bre! Sajber manijaci!
I tek sada, kada sam ovako nervozan, samo kad se svega setim, volim ove moje ćurke iz mog grada koji je 6 po veličini u Srbiji - Čačka, (da bagra ne pomisli da sam ja možda iz neke provincije nekog mesta gde su dve paralelne ulice i jedna poprečna ceo grad), što su glupe da upale računar, a za Internet su čule jedino, dok su hvatale beleške na časovima informatike i misle da je to neka specijalna tehnologija za obrazovane. Hvala Bogu pa nisu obrazovane ko ove iz ostalih krajeva Srbije. Nekad mi je smetalo što su tako glupe, ali kad bolje razmislim one jesu glupe ali zato znaju da uživaju, a ne ko druge obrazovane znaju da štrakaju na internetu, uuuuuuuu jebote zamisli one vode blog… popunili naziv, metnuli e-mail adresu i kliknuli na create blog… što je to filozofija i misle da će ako napišu da su sinoć bile u diskoteci “Coco locko” ribe i po i da će da navataju tako što više frajera. Čuj frajera!!! Mogu da navataju nekog masnog krmka koji balavi. A da ne pričam o onima koji misle da su kupili hosting za 999 din (Sezam pro nudi 100MB, što je sasvim dovoljno za WP čija je instalacija 5MB), pa sa bednog 381 (jer im je sad bedan) prešli na svoje, pa misle da su im imena TM (trade mark) i da zaslužuju veća poštovanja, do mojega… E pa baš namerno neću da kupim hosting i neću da imam domen sa dot com niti dot rs, neću ništa, kad postoje i ovi besplatni serveri koji jes’ da su malo slabiji ali kad je džabe šta mu fali, barem se ja razumem u database i SQL jezik, i pored svega toga naučio rad u CSS (Cascading Style Sheet) i PHP-u. Ali vidiš, zato sam ja glup, jer ne znam ko se pojebao, ko se razveo, a ko smundžao,… ne znam najnovije tračeve iz svega blogosfere (jebo me onaj ko mi reče da se zadenem i ja u tu sferu), nisam objavio u svom novom članku kako sam kupio nova kola, mama i tama me poslali na Krf i to avionom, pa šta je to karta 220E,… kupili smo novi televizor otplaćujemo ga preko PIKA kartice u Merkatoru, da vidiš i kad nas ušla plazma u dom, jebote…)… e vidiš ja to ne znam da pišem, jer šta zabole tamo Janka, Marka, Rajka, da li sam ja juče kupio frižider od 150 hiljada ili NOBEL aparat za prečišćavanje vode od isto tako 150 hiljada), šta koga zabole da li ja vozim Golfa dvojku ili Audija,… Da li sam siromašan ili bogat…
Ja sam svoj blog video kao zabavu, mesto gde ću se malo odmoriti od onih koji misle da su oni jedini i samo jedini, da treba ceo svet da se ugleda na njih. Ovde hoću da se odmorim i od svih onih maminih i tatinih sinova koji su kupili diplome na nekom tamo privatnom univerzitetu pa se zaposlili preko reda i sada kada treba da rade svoj posao oni nemaju pojma, ne znaju šta je odstupanje od regresione prave… pa jebo te onaj ko ti dade bednu šesticu iz statistike. Kad treba da rade u programu SPSS-u ko da treba da obrade celu njivu od pet hektara i izgube se k’o krava u pet hektara deteline. A važno je da imaju one kožne biznis tašne, pa kad prođu čovek pomisli: Bože, vidi ga ovaj mlad i pametan, uspešan. A on, vido reklamu za nes kafu pa prvo što je poleti nju da spremi. I onda… dođem ovde, napišem neku, budem malo više romantičan i lakše zaspim i sve tako u krug. E, posle ovoga kurac ću da zaspim, već sam popušio 3 cigarete, bez razloga se iznervirao, sve redom isprozivao, … a i šta vredi, one koje sam isprozivao ne čitam (da mi šećer se ne bi podigao od njihovih dnevnika - šta sam danas jeo i koliko sam puta išao da piškim, a matore drtine, nedojebane devojke i žene, namćorasti momci i debele devojke… ovo mi se čini kao da sam već pominjao negde u tekstu) niti komentarišem, smaraju me baš. Ama, baš mi idu na … (hteo sam da kažem pičkin živac, ali ja to nemam), pa ću biti malo kulturniji … zabole me vrh od astala za njih i njihove tekstove što jure unaokolo ne bi li ostavili što više komentara da bi oni na svom blog-u imali preko 100 da pomisle ljudi kako su oni popularni jer ih svako komentariše, a imaju po nekoliko nickova i imena koje koriste za komentare na svom blog-u).
E,… izvinjavam se mojim čitateljkama i čitaocima, tako je to kad kreneš jedno da pišeš, a na kraju završiš sa nečim drugim. I posle svega ovoga, doneo sam zaključak,…. COLUMN NE GASIM…. PIŠEM SAMO ROMANTIČNE TEKSTOVE… one tekstove koji me ne teraju da se nerviram bez razloga.
***
Dok se mladi mesec na nebu ljuljao, a kapi niz prozor slivale od pljuska koji je prošao, čineći male krivudave bistre potočiće, setih se nečega. Život je kratak, ne treba ga uzalud potrošiti. Snovi su samo naši i ničiji. Gde je sada ona grana što je vetar nemilosrdno otkinuo sa drveta, miris tek pokošene trave na jutarnjoj rosi. Nestao je i onaj jutarnji pogled, što kroz maglu pokušava da dostigne granice. Leto polako prolazi, jesen stiže dunjo moja i naše noći postaće ponovo zimski san ispunjen strasću.
Edit: Usled brisanja blog-a post sa komentarima čitalaca je obrisan, pa je nakon povratka zahvaljujući drugarici Škrabalici, post zaključan.